Karma 2.deo

Iako je učenje o karmi i reinkarnaciji tradicionalno najzastupljenije na istoku (Indija, Kina), ono se oduvek prenosilo i u zapadnim ezoteričnim školama kao sastavni deo učenja, posebno na višim stepenovima inicijacije gde se po pravilu otvaraju duboka podsvesna sećanja, unutrašnja vizija i dolazi do povećane percepcije stvarnosti. Zapadne ezoterijske škole su, shodno mentalitetu, uvek stavljale naglasak na razvoj ličnih sposobnosti bića i njegov uticaj na mevp (materija, prostor, vreme, energija) kako bi se ovladalo sobom, a tako i uslovima karme delujući aktivno kao činilac u vremenu i prostoru svojim kreativnim moćima. Ovaj pristup u savladavanju izazova karme na prvo mesto, uz širenje svesti, stavlja lične sposobnosti i moći (razvoj različitih perceptivnih, kreativnih i voljnih aspekata bića kojima ono kroz različite inicijacije ovladava sobom i različitim aspektima realnosti koje oko sebe kreira, sada na svestan način uz fokus svesti, misli i vizije). Svi moderni metodi za kreiranje realnosti (Tajna, Zakon privlačnosti, Vortex, itd.) vuku korene iz ovih škola i učenja (Zlatna zora, Masonerija u visokim stepenovima, Hrišćanska nauka, Bratstvo svetlosti itd.) svejedno da li su njihovi autori svesni toga ili ne. Zapad ima pragmatičan odgovor na pitanje šta je karma. To su stvari iz života koje predstavljaju izazov, neprijatne okolnosti pre svega. Šta najviše utiče na okolnosti? Telo, um, emocije, I materijalni uslovi života. Od svega ovoga šta najviše utiče na nas? Stari zapadnjački majstori su kroz praksu utvrdili da se um reflektuje I na emocije, I na telo, I na materijalne okolnosti preko akcije koju sprovodimo inteligencijom. Zbog toga su poseban naglasak stavili na razvoj vizualizacije, kontrole misli I volje, kao sredstva za ovladavanjem prvo sobom, a zatim preko razvoja sposobnosti (uma pre svega), kao sredstva za ovladavanje okolnostima. Zato ne čudi da su mnogi naučnici na prelazu u doba Vodolije bili masoni (Bendžamin Frenklin npr.), a poznato je I na primer da su Njutnov rad I spisi iz alhemije (jedna od mističnih staza samospoznaje) mnogo obimniji od njegovog naučnog rada; i to u tolikoj meri, da se stiče utisak da se u životu uglavnom bavio alhemijom, a naukom u slobodno vreme. Ugrubo bismo mogli reći da su na zapadu majstori stavili naglasak na razvoj kreativnih sposobnosti polja svesti I na taj način uticu na promenu uslova karme, dok je na istoku taj put I filozofija išao nešto drugačije. Tradicija joge kao osnovne staze istoka seže duboko u doba šamanizma, kada je kontakt između čoveka I prirode I njegovih instikata bio bliži I čvršći. Um je bio u začetku razvoja a percepcija izoštrena, u dubokom kontaktu sa prirodnim silama. Čovek je lakše I brže upadao u trans, kroz ples, vrćenje, psihodelične droge, bubnjanje, seks. I odlazio van tela u astralni svet gde nije bilo bola a sve je bilo beskrajno I zanimljivo. Tu počinje joga, baš na tom mestu gde čovek uči I shvata da može otići van tela u drugu dimenziju percepcije I postojanja. Taj odlazak van tela na mesto bez bola, hladnoće I bolesti, je u osnovi joga učenja. Sreća je tamo negde, ne ovde u ovoj prolaznoj dolini smrti. Ljudski život je u to doba bio mnogo ranjiviji nego danas, posebno dečiji. Ko je preživeo detinjstvo bio je srećnik. Preživljavao je onaj ko je bio fizički snažan I otporan, I onaj ko je znao trave I duhove (šaman). U osnovi joge kao filozofije postoji jedno psihološko nepoverenje prema životu koje vuče korene iz tog doba I stepena ljudskog razvoja (tamna strana joge), kao što I u zapadnoj ezoteriji postoji tamna strana, to je opsesija sticanjem moći bez obzira na stepen samospoznaje.

Danas, dolazimo u doba gde se ove dve strane spajaju, dolazi do sjedinjenja, do alhemije zapada I istoka na polju materije I na polju razvoja svesti. Produbljivanjem stepena meditacije I rigoroznim režimom čišćenja tela I uma (šatkarme) jogi ulazi u čisto polje svesti. Dolazi do promene energetske vibracije I percepcije sebe I realnosti. Um se rastače u svetlosti I ekstazi. Informaciono polje svesti se otvara I čovek direktno počinje da spoznaje istinu o sebi kao duhovnom biću koje ne zavisi od prolaznih uticaja, osim u smislu iskustva I percepcije. Dolazi do razumevanja karme kao refleksije nivoa spoznaje sebe I stvarnosti. Ta refleksija stanja bića odvija se primarno na dva nivoa, jedan je psiho-emocionalno stanje bića a drugi okolnosti unutar kojih se odvija to iskustvo. Ova dva nivoa mogu biti karmički I u velikom raskoraku. Na primer, uspešan I bogat čovek koji apsolutno ne mora da brine o pukoj egzistenciji, može biti depresivan ili suicidalan iako na prvi pogled nema razloga za to, kao što I čovek rođen u teškim okolnostima, u siromaštvu I neobrazovanoj okolini, može biti pun duha I pozitivne energije. Ove stvari određuje stanje duše koja predstavlja istinu na nivou emocionalnog zapisa u dubokoj podsvesti. To je onaj suptilan glasić koji vam govori da ne treba da lažete, varate ili kradete jer to prvenstveno radite sebi. Duša zna istinu, beskrajno je tolerantna I njen dozvoljeni minus na karmičkoj kartici je veliki. Međutim, duša istovremeno zna da kada biće nije u skladu sa duhovnom istinom sopstva, njen dozvoljeni minus postaje sve više opterećen I zato počinje da upozorava biće sa dobrom namerom. Na početku duša to radi tako što blokira dotok energije, nastaje umor I nervoza. Zatim se pojavljuje nezadovoljstvo, a posle svega toga depresija ili problemi sa zdravljem. Okolnosti u detinjstvu najviše reflektuju naša verovanja I ono šta smo činili drugima nekada davno, čak I ako je to bilo samo u mislima. Okolnosti u odraslom životu više od svega reflektuju emocionalnu zrelost, snagu namere, I lične veštine, moći I sposobnosti (volja, upornost, inteligencija). Kada ovo shvatanje o karmi svedemo na suštinu možemo reći da ovladavanje karmičkim okolnostima ima primarno dva nivoa, jedan je samospoznajni a drugi predstavlja razvoj ličnih moći I sposobnosti. Idealno je kada su životne akcije I aktivnosti prožete visokim stepenom svesti koji se reflektuje na usklađenost sa sobom I posredno sa okolinom. Ljudi se često žale da ih okolina ne razume. Kada uznapredujemo u razvoju shvatimo uvek da okolina nije problem ako razumemo sami sebe. U krajnjoj liniji okolinu možemo da promenimo ali od sebe ne možemo da pobegnemo, a I zašto bi? Sve šta nam je potrebno za naše samoostvarenje je već u nama, samo treba poslušati glasić duše koji stalno šapuće…